„Od kako znam za sebe underground jesam /
pa stanem iza svog, nikom ne dam da mi tersa“
Rekoh ja na ovoj zadnjoj traci.
I tako je fakat i bilo.
Nikad nisam imao zelju da odem u komercijalu, cak i kada sam bio na nekom svom „vrhuncu“ i kada sam imao vremena, zelje, rima, da to budem.
Cak mislim da medju pravom ekipom koja je bila na sceni takve zelje nije bilo.
Bude mi fakat muka kad mi pod nos guraju neke glave koje su uspjele u nekoj sasvim drugoj vrsti muzike, koja ima elemente hip hop-a u tragovima, koliko ima vitamina u sumecoj tableti.
I ne smatram se uopste prozvanim kad ih spomenu.
To bi bilo isto ko kad bi Chuck D-iju iz P.E spominjali Davida Guettu i
rekli mu : -„Aaaa jesi vidio? Aaaa? AA? Uzeo pare…AA? A? AAA?“
Odmorite, pashe, od te price.
Treba bit fakat mazohista pa i poceti raspravu sa ljudima koji ne znaju razliku izmedju stvari koje smo mi radili i ovog necega, kako god da se to zove.
Ovdje ne govorim o reperima/mcevima, da se razumijemo u startu.
Ja imam, hvala Bogu, posao. Sto je najvaznije – placen.
Zaradio sam za svoj stan, auto, sasvim solidnu egzistenciju.
Ja ne moram pravit budalu od sebe da bi zaradio pare, ne moram raditi nesto sto ne volim ili ono sto nisam.
Poredeci ljude koji su radili ovo dusom i srcem i one koje su otisli u desete muzicke vode jer, Boze moj, nisu mogli zaraditi, je tako glupo da je fakat besmisleno i pokusati objasniti razliku.
A razlika je ocigledna.
Ne pada mi na pamet da ulazim u raspravu o necijem muzickom ukusu, samo pokusavam objasniti neke stvari onima koji mjesaju, dobronamjerno ili ne, neke osnove.
I ne doticu me neka preglupa poredjenja od ljudi koji nikad nisu bili u ovom.
Izbacuju me iz tena price ljudi koji tacno znaju „ko je ko“ i „sta je ko“ i opet uporno i iznova forsiraju pricu ko da imaju nesto od toga.
Smjena generacija je sasvim normalna stvar.
To je zivot. On donosi i druge prioritete kako godine idu.
Ali neke stvari, cisto zbog ovoga sto pisem i razumjevanja, moram napisati.
Fokus ide na skroz druge stvari.
Ako neko nije citao od pocetka bilo bi dobro da to uradi, a posebno da obrati paznju na uvodni dio.
Vjerujem da ce mu biti puno jasnije zasto pisem ovo.
Hvala Bogu pa postoji mogucnost izbora, nikog ne tjeram da cita ili da shvati ovo.
Da sad ne raspravljamo i elaboriramo zasto je nekom lakse slusati trake sa nedostatkom intelekta. Zasto slusati nesto sto moras napregnuti mozak, kad je lakse poistovjetiti se sa stvarima koje nikad neces imat, ljudima koje nikad neces biti, stvarima koje nikad neces raditi.
Nisu emceevi/reperi umrli. Nije rap/hip hop umro’.
Umrla je publika.
A eto, ja se sticajem okolnosti sjecam kad je bila itekako ziva i kad je znala sta je sta i ko je ko.
Treba mi inspiracija…treba mi da se sjetim nekih stvari pa sam evo sebi zado na YT album Smif n wessun-a – „Dah shinin“ i nije trebalo puno da „nadodju“ neke stvari,
Neki dan prolazim ulicom Kralja Tomislava, pa gore prema pijaci ciglane i malo prije trolejbuske stanice bio je mali kafic gdje smo jednom odradili odlicnu partiju.
Neymar Saka je dosao sa svojim bratom Erminom i donjeli su kompletnu opremu.
Liniju, pojacalo, malu miksetu, mikrofon i vec smo bili spremni da odradimo poso’
S njima je dosao i Arma momak koji je bio sa ekipom G Records, odlican beatmaker i ispostavilo se isto tako dobar dj. Tu noc nas je bas znao naci sa dobrim stvarkama.
Posebno onda od 2pac-a „Crazy“ koju je pustio kad se raja razisla, a ostala mala ali odabrana ekipa kao i uvijek poslje partije.
Ne mogu se sjetiti imena kafica, znam da smo se dogovorili sa gazdom vrlo brzo, iako iskreno nije bila neka lokacija, pa nam je to olaksalo dogovor.
Ubrzo je dosao i Snake sa ekipom, Pume naravno, neizostavan kad je G recodrs ekipa prisutna i mali prostor je uskoro bio tijesan da primi svu raju.
Ovo je, mogu slobodno reci, bio parti emceeva. Velika vecina.
Skoro svi su bili izvodjaci i publika u isto vrijeme.
Zamisli scenu.
Drzim mikrofon, bukvalno se laktam sa rajom okolo jer volim mahat rukama kad repam.
Rijetko ko ne voli, ali ja sam bas volio da masem rukama.
Sreca pa mi nisu dali flasu kiseljaka u drugu ruku inace bi bilo svega.
Kako god ispruzim ruku tako nekog gurnem, skinem mu kacket, pomjerim ga s mjesta.
Al nema tersanja, nema grananja, svima je dobro, svi zadaju i svima je dobrila.
Nije vise bitno ciji je beat, Arma se pobrinuo da ne bude bitno.
Kako se raje nakamaralo pored malog sanka, neki su se popeli na one barske stolice kako bi bolje vidjeli sta se desava i kako bi napravili mjesta za jos raje.
Konobar je odustao od pokusaja da dodje s jednog kraja na drugi, pa je pice islo u jednom smjeru od ruke do ruke, a u obrnutom su isle pare.
I mozda bi se neko vec pitao ili racunao koliko je gazda uzeo para ali nas, fakat, to nije interesovalo.
Mi smo dobili prostor da bacimo rime i to je bilo jedino bitno.
U jednom momentu atmosfera je dosegla vrhunac da sam jednim okom tokom nastupa, gledao kad ce se nesto polomiti, razbit’, sasut’ ali na srecu, tu noc, ni casa nije stradala.
A nastupao sam na iks partija gdje je pod bio pun krhotina od flasa i ako nije bilo podijuma morao si dobro otvoriti oci da se ne isjeces ko vatale.
Izadjes malo napolje da uzmes zraka, otvoris vrata sav onaj dim izadje s tobom, pa opet nazad.
Zavrsim svoje pa se povucem prema sanku da oslobodim prostor za sljedeceg emceea, ali nikad previse daleko, jer vazda moze zatrebati „bekanje“ tebi ili nekom od ekipe.
Ili ce te jednostavno prenjeti, pa ces se opet naci u sredini da „kazes jos koju“.
Ovakve „male“ partije nisu bile bas idealne za price i mahalsku sa strane.
Nije bilo prednosti velikih klubova gdje si se mogao povuci u stranu i bacit neku pricu.
Jedina mogucnost je da izadjes ili da sacekas kraj pa onako dok se motaju kablovi i sklanja oprema da se dogovori neko gostovanje na partiji il nekom snimanju koje je tada bilo puno rijedje.
U publici je vazda bila scena u malom, gdje god se okrenes vidis emceaa, rajtera, didzeja, brejkera, bitmejkera.
I svi se znate.
Sto je bilo dobro kad zaboravim tekst, ostali samo nastave.
Tebi bude drago, prvo sto su te izvukli, a drugo je bio ocit znak da slusaju tvoje stvari 
Onda se rajteri samo izgube u jednom trenutku i znas da su tu negdje u blizini, bombaju po nekom zidu ili garazi dok su jos uvijek pod utiskom partije i rima koje su se zadale,
Na licima bitmejkera vidim da vec imaju ideju za novi beat, ukoliko ima mjesta brejker ce se zavrtiti za raju par puta i tako dalje i tako blize.
Poslje pojedinacnih nastupa, vazda se odradi jedan sajfer a to se ovaj put bas oduzilo.
Opalili smo fini broj lajni dok bas nismo ispucali sve sto smo imali.
I onda standard, prvo bjeze zene, izlaz je vec termin koji je probijen, starci cekaju kod kuce i razmatraju opcije zvanja policije i tehnika udaranja kaisem kad im se pojavi kcerka.
Starije cekaju do kraja ako su single, nece li naci ljubav svog zivota ovu noc.
Gazda vec zadovoljno trlja ruka sa izrazom lica „dodjite opet, za vas prostor moze uvijek“, mi ostajemo jos malo preslusavamo neke trake koje Arma vrti.
Vec ganjamo nekog raju sa autom, dok se nisu svi razisli, da se potrpa sva oprema koju su braca donjela.
Gazda nam daje neku sicu, koja ce nam dobro doci da odemo do „Bilba“ da jedemo i polako se odvajamo u grupe.
Tradicija se ne smije prekidati, ishrana za jednog emceea je jako bitna ( * vidi 10. dio – Pljeha, hip-hop, tv…)
Neko kuci, neko sa nama, neko sa trebom, neko sa trebama. Zavisi kakve si srece bio tu noc. Standardno.
Arma mi daje par cdeova da „sprzim“, vracam ovih dana, hvala brate.
Gazda ostaje sa iznerviranim konobarom kojeg je zapalo da ostane duze veceras i zakljucava za nama.
U susret nam ide patrola policije sa rotacijom ali mi se vec razilazimo i oni, ocigledno, odustaju od peglanja i produzise prema ciglanama.
Mozda i oni odose do otrova da jedu.
Haj znaj.
( nastavlja se … )
