Nikad mi nije mrsko ni tesko pisati ove price.
Problem je fakat sto nemam toliko slobodnog vremena da ih pisem bas toliko redovno.
Zahvalan sam raji koja prati i daje podrsku i respekt.
Fakat mi je drago sto cijenite i opet fakat se trudim da to bude sto redovnije, bez nekih velikih pauza.
Koliko ovo kao i pjesme koje sam snimao i snimam radim prvenstveno za „svoju dusu“, takodjer ovo je za raju kojima je hop u srcu. Za one starije da se prisjete dobrih starih dana i repanja, za mladje da bace pogled kako je to radila stara skola kad smo bili mladi kao oni sad.
Nije mi cilj pametovanje i isticanja sebe u bilo kojem pogledu, samo jedan pogled unazad, ne samo mene nego i ostalih ljudi koji su bili ( ili su jos ) u igri.
Drago mi je da mladja raja preuzima „legacy“ starijih i drzi to kormilo u pravom smjeru, bez obzira na toliko prisutne fuseve, fejkere i laznjake koji razvodnjavaju hip hop.
Al’ svakom svacije.
Neki dan bas sjeli kod mog brata Ade i malo po malo bacismo „back in the day“ uzivo.
Poceli smo od neke sasvim lijeve teme, da bi dosli na onu pravu.
Snimanja po kucama 🙂
Obisao sam stanova vise nego jehovin svjedok.
Jedina razlika sto je ovaj samo doso’ do vrata, a Mista je bio u kuci! Gyeahh!
Kucna produkcija je u to vrijeme bila mati, otac, tetka i tetak u jednom.
Od Vratnika do dobrinje, nema gdje nisam bio, sve za ljubav hip hop-u 🙂
U normalnim okolnostima i u normalnim galaksijama, ljudi imaju termin u studiju, dodju u zakazano vrijeme i to je to.
U ovim kucnim varijantama, od „termina“ snimanja je zavisilo toliko toga, da nikad nisi bio siguran i hoces li snimiti traku, a kamoli kad.
Zato me ovih dana ljudi cudno gledaju kad napravim frustriranu facu cim neko spomene „kucnu varijantu“.
Koliko je takvo snimanje imalo mana, toliko je imalo i dobrih strana i prednosti.
Ono druzenje i zajebanciju ne moze zamjeniti nista, plus ako je kakav kauc bio blizu da se mozes izvrnut dok cekas svoj red da snimis, ili da tu pises i doradjujes rimu…idealno!
Ponekad se i baci kunj, sto da ne, sve je za ljude.
Nezaboravne zajebancije i momenti su bili kod Durre,Boss-a, Riflea. Mastera, kasnije Phat C-a na Dobrinji, Emshe na Grbavici, Pumeta na Mejtasu do Mantika u Hadzicima.
Ma spomeni mahalu i vjerovatno sam bio tamo.
Dodjes sa obrazom, u ranac sam rimama natrpas sokova, cokolada, cipsa i lagano.
E sad, u zavisnosti od osobe zavisio je i sadrzaj ranca, da sad ne detaljisem, sta ja znam ko ovo sve cita.
Obavezno se nosila i svoja kolekcija muzike, moguce da ti imas sto domacin nema, internet nije bio toliko zastupljen kao sada, jos uvijek je to sve bilo u povoju.
Kod Pumeta je bilo prejako! Romana bruku, nekad se znalo desit da se bas zacitam dok on isproducira snimljeno.
I ta snimanja su bila uvijek kucile, uvijek je dolazilo raje i koja nije snimala.
Rijetko kad da bi dosao solo.
Prvo se preslusa sta si donio sa sobom, pa se usput pojede i popije sta ima i onda lagano se pocne.
Puno se puta desavalo da odes onako, bez nekog plana sta ces snimati i beata na koji bi to uradio.
Ja sam uvijek imao rima u steku, tako da sam vazda mogao izvuci iz ranca sta je trebalo, ko sport Billy.
U zavisnosti jel to tvoja traka ili gostujes nekom.
A ako nemas adekvatnu rimu, pa uvijek je bilo praznih listova, majka mu stara.
Sjedi u cosak i pisi. Problem nije.
Nekad se znalo i pretjerati u zajebanciji, pa bi se za taj dan uradilo malo ili nimalo.
Sto se ipak, desavalo rijetko, zbog gore pomenutih „termina“.
Ko zna kad ce domacin opet moci da te ugosti. Starci s posla, na poso’, gosti, brat/sestra spavaju i tako dalje i tako blize.
Par stvari za svoj albume „Rakovim koracima“ i „Praznik u Sarajevu“ sam radio kod Pumeta.
DC dao svoj „skromni“ doprinos na intru za „Rakovim koracima“ koji je snimljen bez ikakvih prekida i kasnijeg doradjivanja.
Ja sam imao srecu da sam vazda bio okruzen hiphop glavama.
Ljudima koji su zivjeli za ovo, tako da nije bilo tesko bacit rimu u svako doba.
Jedni drugima smo bili inspiracija i u ozbilji i u zajebanciji koja je znala trajati do dugo u noc.
Dakle, spremamo se mi da snimimo traku za moj album „Rakovim koracima“ i sve ide normala.
Pume pusta beat, na slusalicama sve ok, mene krenulo…kad cujem DC-a ( inace naslonjen na kauc gleda kroz prozor, Pume je bio u potkrovlju ) kako huci ko golub.
E sad samo da stanem na sekundu i objasnim.
Znaci ovo nisu studijski uslovi, naravno. Koliko god je beat pojacan cujes neke stvari, u vecini slucajeva raja suti, ispostuju snimanje.
Ali nekad se tako tesko suzdrzati da ne kazes nesto ili da se ne nasmijes, jer zna se, u situacijama kada bi trebao biti miran to bude nemoguca misija.
U nekim drugim prilikama, stvari koje te tu natjeraju na smijeh do suza na snimanju, ne bi ti izmamile ni grimasu na lice.
Ali jebi ga.
I cujem ja DC-a kako huci ko golub i Pumetovo: „Daj ba haveru, sta ti je?“
A njemu ce DC : „Ma brate kontam kakav je zivot ovih golubova“
Ja se nisam mogao suzdrzati. Plac.
DC je htio da izadje da ne bi necim izazvao opet neku provalu, al kad god bi on izasao iz sobe, nama je to bilo jos smjesnije.
Trebalo nam je dobrih pola sata da se situacija smiri i sve dodje na svoje.
Kod Durre na Dobrinji na snimanju „Loleka i Boleka“ bilo je brat bratu 15 ljudi u sobi.
Traku sam snimio iz jednog dijela, a u sobi je bila atmosfera ko na partiji.
Tolika kolicina zajebancije i pozitive je bila odlika tih godina i tih generacija.
Nije se tezilo nekoj perfekciji, a opet su snimljene stvari imale tezinu i ne mogu da prezalim neke trake koje nisu sacuvane.
Desavalo se da slusamo neki beat i samo pocnemo bacat slobodnjake, pa se to oduzi drama. Dodjes da snimis ko da si doso’ na open mic. Normala.
Tako je nastala i „Rap tegoba“ i slicne stvari.
Uzmes mikrofon sa stalka i zadas. Kad je dernek nek i hala gori. Ha ya.
Bas sam pozelio takvu vrstu atmosfere, iako od „Ajfer sanjo 2“ nisam imao priliku, niti je bilo vremena da se snimi nesto.
Od memenata, iako rijedje ali se desavalo, da ti uleti neko od ukucana u sobu gdje se snima i kaze : – „ Tise, mali spava“ i slicno.
Ajj i uleti neko od raje smrde mu noge, brate za oci stipa.
Otvaraj prozore, trazi izgovore…
Neko nema stalak, pa lijepi tekstove za ormare, za staklo, za stolove dignute da budu u visini.
Od ideja da se ljepe skoljke od jaja po zidovima, do pokrivanja dekama dok snimas.
Taman se to nekako ustima, vrisne mikrofon il neki drugi dio, u mnogim slucajevima, skromne „opreme“.
Rifle je znao zadat produkciju i izvuc maksimum taman da si snimio vokale na hemijsku olovku.
Bilo je slucajeva kad se lemilo na licu mjesta, sarafalo, stezalo, rezalo, prekrajalo.
I svi su ucestvovali i pomagali ne bi li se kvar otklonio.
Otvoris prozor u mahali jos par ljudi ispred kulira, sta radite, eo snimamo, eto nas…
Kad se snimao „BH hiphop mixtape“ ispred Durrine zgrade je ostalo ljudi bruku jer nisu svi mogli da stanu.
Neki su otisli da se presvuku i osuse, taj dan je padala jaka kisa, tako da smo svi pokisli ko misevi.
I tako dok se pokusalo pregrupisati i skontati sta dalje, Durra baci novi beat i usput se baci koja rima dok se osuse kacketi i duxevi.
Ukucani su bili prilicno tolerantni prema nama koji smo dolazili da snimamo, pa su nas gotivili ko da smo izbjeglice koje su samo prije sat pobjegle ispred belaja.
I znali smo sve ukucane poimenice.
Od nane, dede do najmladjeg clana.
Moja nana, rahmetile, je svracala ekipu da jedu, prije nego sto nastavimo dalje snimanje spota za „BH hiphop mixtape“.
Zabrinuto je vrtila glavom govoreci „Mahire nek dodju gore da pojedu sta, vidi sve visi na njima“.
I svi su je znali, kao i ona njih.
A u mojim slusalica pita KRS :
„Do you ever think about when you outta here….“
(nastavlja se…)
